ИСПОВЕСТ ГИНЕКОЛОГА

Београд 24.11.2012.

исповест београдског гинеколога - Зашто сам престао да радим утробна чедоморства?

др Стојан Адашевић

 

Основно лекарско васпитање стекао сам за време студија на Београдском Медицинском факултету у периоду од 1951 - 1957. године. Учен сам, према онда важећој доктрини, да је дете живо тек са првим плачем. Са катедри Медицинског факултета слушао сам увек исто: ''Дете је живо тек са првим плачем. Пре тога оно је било само орган мајке, као што је на пример зуб, слепо црево или бубрег. Извадити зуб мајке, апендикс, исто је што и прекинути започету трудноћу. Тим актом - артифицијалним абортусом, ви уклањате само орган мајке. Разлог зашто није било дозвољено радити без сагласности комисија за прекид трудноће је то да не би радила нестручна лица и доводила у питање живот мајке. Абортус се мора радити у за то опремљеним установама, и то до одређене старости трудноће, до када је то релативно безбедно...''

Тако су нас учили у доба комунизма,а и пресуде ондашњих судова су се базирале на кривичном законику, који је говорио исто - плод је ''жив од момента првог плача''. Читане су нам на судској медицини чак и неке пресуде где је помињано да онај који убодом ножа у трбух трудне жене убије и плод, одговарао је само за лаку тјелесну повреду, јер код мајке ниједна кост није повређена. Онај ко није рођен не може бити ни повређен. Тако васпитаван и учен од својих наставника, кренуо сам да специјализирам гинекологију и акушерство и почео сам храбро да вршим утробна чедоморства. Прво сам радио под будним оком старијих колега, а после и самостално. Био сам убеђен да радим исправан посао и трудио сам се да то ''вађење зуба'', или утробно чедоморство, што мање боли жену и да прође са што мање компликација.

Једног дана, мислим да сам био већ млад специјалиста, срео ме један свештеник, кога сам знао из виђења. Пошто нас је први пут водио у истом правцу, успут смо се распричали. На његово питање да ли радим утробна чедоморства, поносно сам одговорио: ''Како да не?!'' И то у локалној анестезији, тако да је жена свесна, ја са њом причам, а она и не примети да сам већ урадио абортус, и бива пријатно изненађена кад јој кажем да је готово, а она тек очекује почетак. ''На то ме он питао да ли знам да су то жива бића, да ја убијам живог људског створа? Са подсмехом сам му одговорио: ''Ма, хајте, молим вас, какве глупости!'' - ''То су неформиране масе!'' Време је пролазило, јављала се нова достигнућа, и појавио се и ултразвук са својом дијагностиком. Почео сам да га обилато користим и да се у њему усавршавам. Донео ми је пуно разјашњења. Видео сам плод, рад његовог срца, његове покрете, отварање уста. Код старијих плодова сам видео и појаву сисања палца, а онда пошто је дијагноза постављена, та жена је по њеном захтеву, ишла у аборт-салу-такозвану ''киретану'' - да би се извршило чедоморство. Мала рука која се малопре кретала после тога лежала је непокретна - мртва. Палац који је плод до малопре сисао - био је ту, али само мртав. Почео сам да размишљам, па ово је ипак живо - има уста, сиса палац, креће се. Експерименти нам показују да на дубоке продорне тонове плод реагује убрзаним покретима, што се види на прегледу ултразвуком, а после, ево, то исто људско биће лежи у комадима на инструмент столу, или његови извесни делови у тегли вакуум апарата.

Једном приликом требало је да извршим абортус за особу која је била мој блиски род. Самоуверено сам сео и почео да радим, отворио грлић и зграбио кљештима прво на шта сам наишао и извукао руку. Бацио сам је на инструмент сто и гле - живац руке пао је на део компресе поливене јодом. Јод је надражио живац и рука је почела да се трза. Нормалан ефекат који смо много пута на вјежбама из физиологије радили са жабама. Пошто се ово ретко дешава, а мени се до тада десило само једном, рекох сестри: ''Пази трза се као живчано мишићни препарат.'' Сестра је одговорила: ''Ју, као да је живо''. Уђох поново у материцу, зграбих нешто и сад извукох ногу. Рекох у себи: ''Пази да ти сада нерв ишијадикус не падне на јод, па да ти се и нога не трза'' Пажљиво спустих ногу на сасвим други крај, али нека изненадна бука - пад неког гвозденог предмета у суседној соби ме трже, те се нога изви - одлете и живац паде на јод. Нога се трза. Сада сав напет, јер ми се то први пут десило у мојој пракси (а била је већ у то време врло богата), рекох полугласно: ''Сада још само фали и да извучем срце које куца.'' Уђох кљештима, зграбих, и - стварно извукох срце које куца. Стадох са радом одједном, схватих да је то убиство, јер сам малопре на ултразвуку видео то живо срце како куца, руку и ногу како се мичу, док су још били у једном комаду. Не знам како сам изгледао, али изненада сам чуо глас сестре: ''Докторе, шта вам је, је ли вам лоше? Да ли да зовем неког другог?'' Тргох се. У себи се помолих Богу и рекох: ''Боже вади ме сада из оног у шта сам упао. ''Почех поново да радим и без икаквих компликација заврших оно што наш наивни народ зове ''чишћење''.

Почеле су ноћне море. Последица свега била је моја одлука да прекинем да вршим чедоморства, која сам радио 25 и више година. И то десет - петнаест дневно, а некад и више. До сазнања да је плод живо биће дошао сам познавањем биологије, биолошких и медицинских наука и ултразвука. Сматрам да ову чињеницу (да је плод жив од зачећа) треба више и чешће износити у медијима, свештеничким проповедима и разним предавањима. Ову истину треба понављати нашем напаћеном народу који изумире сатрвен белом кугом. Исто вреди и за став да је утробно чедоморство много већи злочин од обичног убиства јер је људски плод у утроби немоћан да се брани, а ништа није скривио. Он је једини без личне кривице у људском роду, јер једноставно још није рођен...

абортус или Србија! - детаљније

на руском:

ИСПОВЕДЬ ГИНЕКОЛОГА
Исповедь белградского гинеколога – почему я перестал совершать внутриутробное детоубийство?

 Др. Стоян Адашевич

Базовое медицинское образование я получил во время учёбы на медицинском факультете Белградского Университета, в период с 1951 - по 1957 год. Я обучался согласно принятой в те годы концепции, что ребёнок начинает свою жизнь лишь с первым криком. До этого, он был только органом своей матери, как, например, зуб, аппендикс, почка. Удалить зуб матери, аппендицит, было почти тем же, что и прервать начавшуюся беременность. Этим действием – искусственным абортом, вы удаляете только орган матери. Причина, не дозволявшая делать аборт без согласия комиссии по прерыванию беременности была в том, что бы аборт не делали необразованные лица, и не ставилась при аборте под вопрос жизнь матери. Аборт необходимо было проводить в специально оборудованных помещениях, и то, до определённого срока беременности, до которого, он реально безопасен...»

 Так нас учили во времена коммунизма, решения тогдашних судов были основаны на Уголовном кодексе, который гласил то же самое – плод является «живым с момента первого крика''. Нам читались на судебной медицине, случаи, когда преступник ударом ножа в живот беременной женщине убивая плод, отвечал, только за лёгкие телесные  повреждения, потому что у матери ни одна кость не была повреждена. Тот, кто не рождён, не может быть и ранен. Получив такое образование от своих преподавателей, я и начал специализироваться в области акушерства и гинекологии, начал с решимостью совершать внутриутробные детоубийства. Сначала, я работал под бдительным оком старших коллег, а после и самостоятельно. Я был убеждён, что совершаю хорошее дело и очень старался, что бы то «удаление зуба», или внутриутробное детоубийство, было бы как можно менее болезненно для женщины, и что бы проходило, с как можно меньшими осложнениями.

 Однажды, тогда я был ещё молодым специалистом, мне встретился один священник, которого я знал в лицо. Так как нам надо было идти в одном направлении, то по пути мы разговорились. На его вопрос, делаю ли я внутриутробные детоубийства, я гордо ответил: «А как же нет? И то при местной анестезии, так женщина при сознании, с ней разговариваю, а она и не заметит, что я уже сделал аборт, и бывает приятно удивлена, когда ей скажу готово, а она ещё только ожидает начала.» На это он спросил, знаю ли я, что плод - это живое существо, и что я убиваю живого человека? С ухмылкой я ответил: «Ай, да ладно, какие глупости!» - «Это не сформированные массы». Время шло, появлялись новые достижения, появился и ультразвук со своей диагностикой. Начал и я его использовать, и с ним усовершенствоваться. Ультразвук объяснил мне многое. Я видел плод, работу его сердца, его движения, открытие губ. На взрослых плодах видел сосание пальца, и тогда, с поставленным диагнозом, та женщина по своему желанию шла в абортный зал, так называемую «киретану» - что бы совершилось детоубийство. Маленькая ручка, которая только что двигалась, после того лежала без движения – мертва. Пальчик, который плод только что сосал – был тут, но только мёртв. Тогда я начал задумываться, значит, оно было живо – имело рот, сосало палец, двигалось. Эксперименты нам показывают, что на глухие низкие звуки плод реагирует ускоренными движениями, которые можно видеть на просмотре ультразвука, а после, вот то настоящее человеческое существо лежит кусочками (на слоле для инструментов), или отдельные его части в банке вакуумного аппарата.

 Один раз мне нужно было сделать аборт для моей близкой родственницы. Уверенно я сел и начал работу, раскрыл шейку матки и зацепил щипцами первое что попало, и вытащил руку. Бросил её на стол с инструментами и вижу – нерв руки попал на кусок тампона пропитанного йодом. Йод раздражал нерв, и рука начала дёргаться. Обычный эффект, который мы много раз наблюдали на лягушках во время занятий по физиологии. Поскольку это редко бывает, а в моей практике до того момента ещё не случалось, я сказал медсестре: «Смотри, дёргается, как будто живая мышца». Медсестра ответила: «Ой, как живая». Вошел снова в матку, захватил что-то и вытянул ногу. Сказал себе: «Смотри, что бы нога не упала нервом на йод, что бы и она не задёргалась.» Внимательно спустил ногу на другой край, но какой-то неожиданный шум – падение металлического предмета в соседней комнате, заставило меня вздрогнуть и нога, выскользнув, упала на йод. Нога задрожала. Тогда весь в напряжении, потому что со мной такое происходило в первые (а к тому времени моя практика была достаточно обширна), сказал в полголоса: «Теперь только осталось достать бьющееся сердце.» Ушёл щипцами, и, действительно, извлёк сердце, которое билось. Я остановил работу, вдруг я осознал, что это убийство, так как, только что, сам видел на ультразвуке как билось то живое сердце, руку и ногу, как они двигались, когда были ещё одним целым. Не знаю, как я тогда выглядел, но очнулся от голоса медсестры: «Доктор, что с вами, вам плохо? Может мне позвать кого-то другого?» Я вздрогнул, и про себя помолился Богу: «Боже изведи меня из всего этого, куда я так низко пал.» Я снова начал процедуру, и без осложнений закончил то, что наивные люди называют «выскабливание».

 Начались ночные кошмары. Последствием всего этого, было моё решение прекратить совершение детоубийства, которое я творил в течение больше чем двадцати пяти лет. И то, по десять  - пятнадцать раз за день, а иногда и больше. До осознания, что плод - живое существо, я дошёл через биологию, биологические  и медицинские науки и ультразвук. Я считаю, что этот факт (что плод жив от зачатия) необходимо больше и чаще озвучивать в средствах массовой информации, на проповеди священников, на разных лекциях. Эту истину необходимо напоминать нашему страдающему народу, вымирающему из-за отрицательной демографии. То же самое относится и к осознанию того, что  внутриутробное детоубийство намного большее преступление чем обычное убийство, так как человеческий зародыш в утробе матери не способен защищаться, он не сотворил никакого вреда, ни в чём не виноват. Он один ещё не совершил преступлений в человеческом роду, просто потому что ещё не успел родиться...